Ko sme da bude Helena Trojanska? Nolanova Odiseja već je raspalila debate pre prvog gledanja filma.

Kristofer Nolan još drži svoj novi film Odiseja pod velom tajni, a već se našao usred jedne od najglasnijih kulturnih rasprava u Holivudu ove godine. Povod je angažovanje Lupite Njongo u ulozi Helene Trojanske, kao i reakcije koje su usledile, jer sve to otkriva mnogo više o trenutnom stanju zapadne kulture nego o samom filmu.

Kako je počelo

Konzervativni komentator Met Volš zapalio je fitilj objavom na mreži X, tvrdeći da “ni jedna osoba na planeti zapravo ne misli da je Lupita Njongo najlepša žena na svetu”, otvoreno predlažući Sidni Svini kao pogodniji izbor za ulogu. Ilon Mask pridružio se kritikama, nazvavši Nolanov izbor “takvim licemerjem Holivuda”, istovremeno sugurišući da je reditelj izabrao Njongo iz proračunatih razloga. Ne zbog umetničke vizije, već zbog žudnje za nagradama i naklonosti industrije.

Rasprava se brzo proširila van konzervativnih krugova i postala jedna od dominantnih tema kulturnog diskursa na društvenim mrežama, privukavši pažnju gledalaca koji inače ne prate holivudske vesti.

Argumenti kritičara: više od estetskog neslaganja

Kritičari Nolanog izbora ne zaustavljaju se na pitanju lepote. Njihovi argumenti su višeslojni i, za deo publike, duboko principijelni.

Prva linija kritike tiče se kulturnog i književnog nasleđa. Homer u Ilijadi opisuje Helenu svetle puti, “bele ruke”, što deo publike smatra relevantnim parametrom za adaptaciju. Po ovom stanovištu, sloboda reditelja ima granice kada je reč o delima koja su temelj zapadne civilizacije, a zanemarivanje tih opisa nije kreativna sloboda već aktivan izbor koji redefiniše narativ. Argument nije nov, sličan je vođen oko izbora glumca Džona Boijege u franšizi Ratovi zvezda, ili oko nedavnih adaptacija književnih dela iz različitog perioda.

Druga, šira linija kritike odnosi se na ono što konzervativni komentatori nazivaju “brisanjem belih umetnika i likova” iz mainstrim kulture. Argument glasi ovako: da se izbor glumaca različitih rasa u uloge istorijski ili mitološki belih likova slavi kao progresivno i inkluzivno, dok istovremeno ne postoji simetričan trend u suprotnom smeru. Tvrde da čak i kada se to desi, reakcije budu uglavnom negativne. Kritičari to doživljavaju kao dvostruki standard koji, pod plaštom inkluzivnosti, sistematski marginalizuje bele umetnike i publiku koja se identifikuje sa evropskim kulturnim nasleđem.

Treća linija kritike upućena je direktno Nolanu lično. Reditelj koji je decenijama gradio reputaciju autora izvan holivudskih trendova, i koji nikad nije bio poznat po “woke” senzibilitetu, sada se, tvrde kritičari, povinuje istim industrijskim pritiscima koje je navodno uvek izbegavao. Mask je to nazvao licemerjem, i taj argument se sve više prihvata kod onih koji su Nolana doživljavali kao garanta da će umetnost biti iznad politike.

Argumenti zagovornika: mit nije dokumentarac

Zagovornici Nolanog izbora kreću od osnovne premise: Helena Trojanska nije istorijska ličnost. Reč je o mitskom liku iz epske poeme nastale u 8. veku pre nove ere, u kulturi koja je i sama bila višeslojna, mediteranska i daleko manje etnički homogena nego što savremena imaginacija sugeriše. Niko ne zna kako je Helena izgledala, jer Helena nikad nije postojala. I zato je svaka adaptacija, od antičkih pozorišnih predstava do holivudskih spektakala, uvek predstavljala interpretaciju, nikad rekonstrukciju.

Sama Njongo odbacila je polemiku mirno i direktno: “Ovo je mitološka priča. Naš ansambl je reprezentativan za svet. Neću trošiti vreme braneći se. Kritika će postojati bez obzira da li reagujem ili ne.”

Vupi Goldberg branila je glumicu u emisiji The View, podsećajući da je Njongo široko prepoznata kao jedna od najlepših žena sveta, što argument Meta Volša čini pre izrazom ličnog ukusa nego objektivnom ocenom.

Nolan je, sa svoje strane, jasan u umetničkoj motivaciji: rekao je da su “snaga i dostojanstvo” Njongo bili presudni za lik Helene, i da je bio “apsolutno oodlučan da ona prihvati ulogu”. Reditelja koji je snimio Memento, Interstelar i Openhajmera teško je optužiti da donosi odluke iz straha od industrije.

Kulturni rat koji film nije tražio

Rasprava oko Odiseje nije nastala iz vakuuma. Ona je još jedna epizoda dugotrajnog sukoba oko toga ko kontroliše kulturnu imaginaciju Zapada i ko ima pravo da priča koje priče. S jedne strane stoje oni koji smatraju da su evropska mitologija i književnost specifično kulturno nasleđe koje se ne sme “prepisivati” iz ideoloških razloga. S druge strane stoje oni koji tvrde da mit, po svojoj prirodi, uvek pripada svima i da je svaka generacija ima pravo da ga prisvoji i reinterpretira.

Ono što je sigurno je da film još nije krenuo sa distribucijom. Premijera je zakazana za 17. jul 2026, a u ansamblu su, pored Njongo, i Met Dejmon, Tom Holand, Zendaja i Robert Patinson. Bez obzira na ishod na blagajnama, Odiseja je već zauzela mesto u razgovoru koji daleko nadilazi bioskopska platna i koji će trajati još dugo nakon što se ugase reflektori.

Pitanje nije samo ko sme da igra Helenu Trojansku. Pitanje je ko priča priče koje civilizacija pamti i da li to pravo ikad može biti ničije vlasništvo.